Zavisnost i nezavisnost u partnerskim odnosima

Koliko je važno davanje slobode i uvažavanje individualnosti u partnerskoj vezi, a kada je to rizik? I obrnuto, koliko je prilagođavanje partnerovim željama i odustajanje od svoje individualnosti hranljivo tj. otrovno za brak i partnersku vezu?

Uklapanje i usklađivanje u procesu zajedničkog življenja tema je koja prati razvijanje svake partnerske veze i braka. Cilj i smisao jedne partnerske veze nije samo opstanak, već i njen razvoj, kroz lični razvoj svakog partnera.

Činjenica je da, dok god partneri osećaju bliskost, oni se osećaju kao par, kao MI, kao jedno biće. Takođe, dok god postoji osećaj posebnosti, različitosti, postoji uzbuđenje i radoznalost da se ponovo otkriva onaj drugi. Nije lako naći taj, svakoj vezi potreban balans između JA i MI, i put do njega je za mnoge trnovit. Ova situacija neke parove odvede u rastajanje, a neke u zreo i emotivno hranljiv odnos.

Iako se ovaj proces odvija i kod predbračnog zabavljanja, zasnivanje bračne veze bitno aktualizuje ovu temu i dovodi do suštinskog preispitivanja partnera.

“U početnom periodu braka najčešće smo se svađali oko toga kako da uskladimo uloge. Kao da je mom mužu bilo veoma važno da bude muškarac kome je žena podređena. Da li ja treba da izlazim sama sa mojim starim muškim prijateljima ili ne? Da li ja kao žena mogu uveče da izlazim sama u provod, ili ćemo se uvek pojavljivati u paru? Ponekad mi izgleda kao da mu je važno da me slomi i pokaže ko se pita i ko je gazda. To me je, naravno, veoma provociralo i teralo da se borim sa njim”, priča jedna mlada žena koja je pokušavala da zasnuje emancipovan i savremen bračni odnos sa svojim mužem.

Mnogi partneri uspevaju da se usaglase i spontano nađu meru svojih kretanja i angažovanja, kako socijalnih, tako i profesionalnih. Međutim, jedan broj parova ostaje nezadovoljan, uznemiren i nesiguran; zbog toga često dolazi do svađa kada se pomenu ovakve i slične teme.

Često je ponašanje između partnera, zasnovano na igrama moći, nesigurnosti, ljubomore, kompetencije, u suštini je često povezano sa pitanjima regulisanja slobode i podređenosti partneru.

Koliko je svako od partnera spreman da uvaži i da slobode onom drugom, tj. uzme za sebe, kao i to koliko su razvili međusobnu bliskost i intimnost, bitno će uticati na kvalitet veze i međusobno poverenje. Ukoliko je odnos takav da je ispunjen sa mnogo nezadovoljstva, bola, straha i nesigurnosti, kao i ljutnje i svadljivosti, a posebno osećanja da jedan od partnera “nema prostora da diše”, to je znači da ravnoteža međusobnog usklađivanja i potrebe za ličnim prostorom nije adekvatna.

Naravno, i balkanski patrijarhalni mentalitet ovdašnjeg muškarca, kao i opšta emancipcija žena, bitno provociraju ovu temu i često je čine aktuelnom među mnogim, posebno bračnim parovima.

Gde je mesto današnjoj mladoj ženi koja pokušava da bude savremena i emancipovana pored balkanskog muškarca koji se opire promeni uloga? “Od kako su deca malo poodrasla, ja sam živnula, dobila više vremena za sebe, počela da se posvećujem svom poslu. Uspostavila sam nove kontakte i pokrenula nove poslovne ideje. Ponovo osećam da sam kreativna i sposobna i to mi veoma znači i prija. Na žalost, moj muž je sve nezadovoljniji; gunđa, omalovažava me, a ponekad i grubo ismeva. Nikako da shvati koliko je sve ovo što radim važno za mene.”

Međutim, i muškarci dolaze sa problemom sputanosti i neslobode u odnosu na svoje partnerke koje zahtevaju uključenost i kontrolu nad muževljevim interesovanjima i kretanjima: “Od kako smo se venčali, osećam da se promenila. Stalno mi prebacuje da malo vremena provodim sa njom i da je usamljena. Ja puno radim i potrebno mi je malo prostora. Bar jednom nedeljno fudbal i piće sa društvom bili bi mi sasvim dovoljni. Ali kada se vratim kući, ona se duri i prebacuje mi da mi nije više stalo do nje i da mi je sve drugo važnije. Osećam se kao u mreži. Želim samo malo prostora za sebe. Ne razumem kako se odjednom sve promenilo”.

Mnogi partneri, ne dopuštajući onom drugom neophodnu slobodu i samostalnost, žive u prividnoj vezanosti, jer su suštinski odvojeni i nezadovoljni, čak i otuđeno jedno od drugog. Često brkaju svoju zavisnost sa osećanjem ljubavi. Tako izjavljuju: “Ja te volim”, kad u stvari misle: “Potreban si mi”. Nije isto biti potreban i voljen. Potreba označava nedostatak, a ljubav ispunjenje. Imati potrebu za nekim je bolno, dok je voleti ispunjenje.

Frojd je objašnjavao na sledeći način dinamiku zavisnosti u partnerskoj vezi: “Ako volim nekog, on to mora na neki način zaslužiti… On to zaslužuje ako je u važnim stvarima tako sličan meni da mogu voleti sebe u njemu; takođe on to može zaslužiti i ako je mnogo savršeniji od mene, jer mogu voleti idealnog sebe u njemu”. Zato je važno imati tog drugog stalno pod kontrolom ili uz sebe.

Međutim, razvijanje i sazrevanje u odnosu podrazumeva učenje o partneru. To je otkrivanje, prihvatanje, pristajanje da svom partneru činimo lepo upravo na onaj način koji njemu donosi taj doživljaj lepog. Tada prestajemo da patimo i da se ljutimo kada on ne prihvata i ne reaguje na one pokušaje koji su naša ideja o tome šta je njemu potrebno i značajno. Tek tada možemo da uživamo u svojoj ljubavi prema njemu.

Jer, kako mnogi filozofi i psiholozi ističu, prava ljubav je ona koja podržava, a ne ograničava rast i razvoj druge osobe. Taj proces je obostran. Takođe, prihvatanje i preuzimanje lične slobode, nosi osim ljubavi i zahvalnost sa brigom za dobrobit onog drugog. Tako se razvija uzajamnost i odgovornost za zejednički odnos.