Uspešna a sama!

U svojoj borbi za samostalnost, ekonomsku sigurnost i sticanja svoga JA, žena mora jedan deo svojih dvadesetih- a ponekad i tridesetih godina života, da posveti polaganju kamena temeljca svojoj željenoj buducnosti. Mnogo godina prođe u završavanju škola i fakulteta, učenju raznih jezika, obavljanju svih onih stvari koje (po nekim nepisanim pravilima savremenog, urbanog sveta) moderna devojka mora da obavi. Što više iskustva u komunikaciji sa suprotnim polom je naravno poželjno. Gubljenje nevinosti do 18 godine se smatra obaveznim. Izlazak sa starijim muškarcem doprinosi sopstvenom osećanju zrelosti i odraslosti, a  bar jedna javna ljubomorna scena sa njegove strane daje svakodnevnici dovoljan osećaj dramatike, tek toliko da se u nekoj narodnoj (ponekad i novokomponovanoj) pesmi prepoznamo.

Sa svim tim “dostignućima“ u prtljagu, žena je, što se tiče svog obrazovnog i intimnog života, ponešto i realizovala. Sledeći stepenik je nalaženje posla za one koje su do tad bile bez njega, ili unapredjenje za one koje su uspele da se nametnu.

Žena, koja se do ovog stepena razvoja svog života, nije emotivno i bračno vezala, obično će se svim žarom baciti na posao, ne bi li samoj sebi, roditeljima i okolini dokazala svoje sposobnosti i mogućnosti. Dolazi do prividne realizacije sopstvene predstave o tome kako bi savremena i urbana žena trebalo da izgleda i da živi.

Uspesna žena ne sme da ispolji naivnost i dobrodušnost. U svakodnevnom zivotu bi valjalo da se koristi određenom dozom mangupskog šarma i arogancije. Na taj način se sve više izjednačava sa svojom muškom okolinom zbog čega malo mesta ostaje maštanju, romantici i klasičnom udvaranju izmedju njih.

Bilo da žive same ili još uvek kod svojih roditelja, one u mnogome samostalno stvaraju planove za sopstvenu budućnost. U okviru tih planova grade sliku o muškarcu kojeg bi želele da imaju pored sebe. Koliko god da su uspešne, napredne i nimalo naivne, one u osnovi čekaju svoju sudbinsku i pravu ljubav. Medjutim, te žene su tako jake i samostalne da će teško moći da nađu nekog ko će ih prevazici i zadiviti. A početak svake užarene ljubavi je divljenje onom drugom, zar ne?

One su mnogo veći romantici nego što se misli. Možda su zbog toga same? Biraju da čekaju onog ko će ih zadiviti, i iz dana u dan, u tajnosti, hrane svoju dušu romantičnim maštanjima koje često mogu da vizuelizuju kroz brojne latinoamericke sapunice. Ali  pre bi umrle nego da to priznaju.

U osnovi, sve mi čekamo našeg princa na belom konju, onog koji će nas zadiviti, koji će nas voleti i kad smo mrzovoljne i u sopstvenim očima najružnije na svetu (obicno u PMS-fazi). Čekamo onog ko može da nas izleči od sopstvenih mana i da ispuni naše prohteve kojie nisu malobrojne, a pri tome jasno definisane.

Muškarac, koji ne ispunjava sve, podjednako bitne uslove, biva brutalno skinut sa spiska, jer pitanja poput: “Kako mogu da živim sa nekim ko nosi salonske cipele uz farmerke?”, tada zaista igraju veoma važnu ulogu.

Kad bi nekim slučajem perfektni muškarac zaista stajao na pragu njenog stana, ali u farmerkama i salonskim cipelama, ili čak (ne daj Bože) sa belim čarapama, hladnim tonom glasa bi ga odbila, jer njena predstava o perfektnom muškarcu je sprečava da vidi i zavoli stvarnog muškarca-čoveka od krvi i mesa, sa svim  njegovim vrlinama i manama.

Ne uviđa da propušta prilike, jer joj veoma smeta što npr. ON zove svoju bolesnu mamu telefonom svakog popodneva, da je upita za zdravlje. U njenim očima to već liči na Edipov kompleks. Ili, što je nije branio kad je njegov drug u društvu kiselo izustio svoje mišljenje o uspešnim i neudatim ženama. Njegovo ćutanje je za nju bio znak slabosti koji ona ne može da prihvati.

Kad još pomisli i na kompromise za koje je čula da su nužne sto se tiče praktično-higijenske strane u kući, npr  da skloni njegovu razbacanu odeću, da se pomiri sa činjenicom da higijena u kupatilu (isprskana daska na WC-šolji, uprljano ogledalo posle jutarnjeg brijanja) nikad neće biti kao pre, tada sa lakoćom ubedi sebe i svoju okolinu da njoj stvarno niko nije potreban.

Ali…nikome ne priča o praznini koju oseća uveče i ujutro i nikome ne kaže da potiskuje stalno prisutnu misao da nešto propušta, jer kako će sebi sledeći put da poveruje kad izgovara već utabane reči, “meni stvarno niko nije potreban”.

Najzanimljivije je što će uspešna i sposobna žena iz naše priče ostati sama, a što se tiče ljubavi, ne može se reći da će ostati gladna, ali će svakako biti  neuhranjena. Neko bi je pitao zašto i da li je uopšte svesna paradoksalnih vrednosti po kojima vodi svoj život. Naime, kao uspešna, poslovna žena nikad se ne bi  učlanila u neko udruženje žena, niti bi pristala na to da u vezi ili braku zauzme tradicionalnu i malo podredjenu žensku ulogu. Medjutim, kada je ljubav u pitanju, ona bi se u tradicionalno ženskom stilu zadovoljila i podredila samo muškarcu koji je uspešniji od nje.

Tek tada bi joj ON bio strašno, strašno potreban.

Slavica Markovic-Sandić