Otvoreno o osećanjima
Samo dete koje prepoznaje i na zdrav način izražava svoja osećanja i potrebe, može u punoj meri iskoristiti svoje intelektualne potencijale i uspostaviti kvalitetne kontakte sa drugom decom.
Odrasli najčešće veruju da je detinjstvo bezbrižno životno doba puno radosti. Iskreno, ako se prisetimo tog vremena, setićemo se lepih trenutaka ali i zabrana, kazni, neispunjenih želja. Mnogo je stresa u životu jednog deteta. Kako će se dete snalaziti u novim situacijama, kako će reagovati na kritiku, družiti se sa decom, zavisi od njegove emocionalne stabilnosti. Iz tog razloga dete treba sto ranije osposobiti da razlikuje emocije, da ih prepoznaje kod sebe i drugih i da ih na zdrav način ispoljava.
Kako pomoći detetu da postigne emotivnu stabilnost?
Evo nekoliko saveta:
Da biste razumeli i prihvatili svoje dete, razmišljajte i bavite se i njegovim osećanjima, a ne samo ponašanjem.
Kada dete ruši ono sto je napravilo, gura ili udara drugo dete, najčešće izaziva našu kritiku, ljutnju ili čak kaznu, čime zapravo zatvaramo čarobni krug. Postavite sebi pitanje: ”Šta moje dete oseća dok to čini?” Sigurno nećete doći do prijatnih osećanja.
Najčešće iza takvog ponašanja stoji osećanje nesigurnosti i nemoći. Dete koje nije u stanju da saopšti verbalno ili na drugi način svoju potrebu, oseća nemoć, što posle nekog vremena prelazi u bes a bes nije dozvoljen. Dete će ga jedno vreme potiskivati, zadržavati, ali će on ubrzo izaći kroz guranje, udaranje, rušenje. Priznaćete, nemoć i nesigurnost vašeg deteta ne zaslužuju kritiku i kaznu.
Pomozite detetu da prepozna i izrazi svoje emocije.
Da li će dete imati pravu reč za tugu, ljutnju i strah zavisi od toga koliko se u njegovoj porodici govori o osećanjima. Postoje velike razlike izmedju nas roditelja. Neki od nas vrlo često izgovaraju: ”Radujem se što te vidim”, ”Jako sam ljuta što si zakasnio”. Za neke od nas imenovanje i iskazivanje emocija je zabranjena stvar, a dete se uči razlikovanju emocija od nas roditelja.
Deca koja su vešta u prepoznavanju svojih osećanja i osećanja onih sa kojima su u kontaktu, smirenija su i mnogo redje ulaze u konflikt.
Sva osećanja doživljavaju se kroz telesne senzacije i izražavaju se putem mišića. Stoga se osećanja mogu prepoznati na osnovu mimike lica, položaja tela, zategnutosti mišica, jačine i boje glasa i slično. Postoje mnoge mogućnosti da vaše dete vežba i postane uspešno u prepoznavanju emocija. One zahtevaju malo vremena i kreativnosti.
Pokušajte sa detetom sledeće:
Čitamo novine – Novine su pune slika koje prikazuju ljude u različitim osećanjima. Zato ih i sama često koristim u radu sa decom. Dajte detetu novine i posle kratke priče čemu one služe, zamolite dete da izabere jednu sliku i kaže koga vidi i kako se ta osoba oseća. Nakon toga dete treba da smisli priču koja je vezana za tu sliku odnosno za osobu na njoj.
Pantomima osećanja – Klasičnu igru pantomime odigrajte sa detetom tako sto ćete zadavati razliita osećanja. Telom, pokretom, izrazom lica pokažite na primer tugu. Dete pogadja kako se osećate. Zatim ono pokazuje, a vi pogadjate.
Maske osećanja – Pravljenje maski je uvek uzbudljiva aktivnost. Ponudite detetu različite materijale (papirne kese za povrće, kolaž papir, boje, …). Razgovarajte o osećanjima i neka dete izabere jedno osećanje za koje će praviti masku.
Naučite dete da se emocije mogu izraziti na razlicite nacine.
Iako svako od nas ponekad oseća ljutnju, tugu i strah, teško prihvatamo kada naše dete ispolji ista osećanja. Ova osećanja su često jaka i njihova jačina i opasnost koju nose najčešće blokiraju naše misli. To su minuti kada ne vladamo sobom i izgubimo kontrolu. Saznanje i svest da su i ova osećanja prirodni deo nas je činjenica koju treba što ranije prihvatiti, a dete treba naučiti zdravim načinima njihovog ispoljavanja.
Predlazem vam nekoliko vežbi:
- Puštajte detetu različitu muziku uz zahtev da igra zavisno od toga kako se oseća. Pozovite ga na ples radosti, tuge, ljuti ples.
- Prikupite različite dečje instrumente. Neka dete kreira ljutu ili veselu muziku.
- Ponudite detetu, ako je besno, da šutira praznu konzervu, cepa novine, udara jastucima.
Ove aktivnosti su se u radu sa decom pokazale kao ”čarobne”.
Puno je prilika za razgovor o osećanjima. Zato razgovarajte sa detetom o tome kako se vi osećate u vezi sa stvarima i dogadjajima. Kako se osećate kad ustanete rano i žurite na posao, kada se vratite kući umorni, kada pročitate dobru knjigu, kada vas povredi prijatelj, … Ono što osećate nazivajte pravim imenom.
Jovanka Jovičić
psiholog
