Autoritet
Roditeljstvo je jedan od najuzbudljivijih, najzanimljivijih, najodgovornijih izazova koje nam život nudi. Od trenutka kada se pojave prve ideje, misli o tome da želimo malo biće koje će da raste i razvija se uz nas, javljaju se i prve dileme, pitanja kako ga što bolje negovati, štititi, podržavati, vaspitavati, učiti, voleti…
Međutim, često se podrazumeva da je roditeljstvo prirodna uloga i da će roditelji jednostavno znati šta i kako treba da rade od prvog trenutka kada dobiju dete, da je dovoljno da se oslone na intuiciju i ljubav, a onda se suoče sa mnogim pitanjima na koja ne znaju odgovore: Da li reagovati čim beba zaplače? Šta činiti kada dete besni, koprcajući se po podu i vrišteći traži nešto? Kako reagovati kada pruža prstiće ka štekeru u zidu i smeje se gledajući u nas? Šta da učinimo kada čujemo prvu laž? Kako da odreagujemo kada vidimo da je krišom stavilo nešto u džep u kući naših prijatelja? Kako da ga naučimo odgovornosti, da ume da izabere ono što je zdravo za njega?… I tako redom, sve dok ne postane zrela osoba!
Dok dete raste i razvija se, neophodno je da roditelji budu svesni koliko je važno da se i sami menjaju i razvijaju, prateći kako svoje tako i dečje potrebe. Na taj način roditelji mogu da odgovore na probleme koji se razvojno javljaju u procesu detetovog odrastanja, što je temelj za veću bliskost i razumevanje. Svaki roditelj se snalazi najbolje što ume, izgrađujući sopstveni stil, ili prateći ono što je dobio »u nasledstvo« od svojih roditelja, ili kombinujući to dvoje. Znači, roditeljstvo, pored prirodne uloge, podrazumeva i umeće koje se uči i razvija i koje čini odnos roditelj – dete manje ili više kvalitetnim.
Jedno od vrlo važnih pitanja je kako izgraditi zdrav roditeljski autoritet, onaj koji podstiče razvoj, koji postavlja okvire prihvatljivog ponašanja. Nije lako doći do prave mere ograničavanja i slobode. Otuda postoje velike razlike u vaspitnim stilovima koje roditelji koriste.
Neki roditelji smatraju da oni znaju šta je najbolje za njihovo dete, da mora da se zna ko je glavni u kući, da dete ne može da odlučuje dok dovoljno ne poraste, da su oni tu da donose odluke umesto njega, jer imaju puno iskustva i znanja… Za neke stvari to zaista jeste tako, ali sigurno nije za sve. I, još nešto zaborave ovi roditelji, a to je da dete uz njih treba da uči kako se donose odluke, šta može da im olakša kada se za nešto odlučuju, kako da odbiju ono što im ne odgovara, kako da izaberu baš ono što je prava stvar za njih itd. Ovi roditelji često preseku detetovo ponašanje, ne pojašnjavajući mu šta je to pogrešilo, šta nije u redu, a umeju i da drže pridike, prisećajući se kako je to bilo »u njihovo vreme«! Npr. ako je dete slagalo, roditelj će dodati da sigurno i krade i da će od njega postati razbojnik; ako je dete zakasnilo u odnosu na određeno vreme, slediće pridika kako ne poštuje roditelje, da je bezobrazno, nevaspitano i uslediće kazna; ili, dete je palo, povredilo se, a roditelj govori kako je trapavo, smotano, kako je moglo da pogine i kako ne ume da vodi računa o sebi… Namere roditelja su najbolje, oni smatraju da će takvim vaspitavanjem njihovo dete odrasti u pažljivog, moralno ispravnog čoveka, ali zaborave kako se pritom oseća njihovo dete, koliko mu je teško kada dobija takve kvalifikacije i kazne od onih koje voli najviše i da taj osećaj osujećenja mora da ostavi traga na emotivni razvoj deteta.
Ovi roditelji često pribegavaju kaznama kao delu vaspitanja: viču, ljute se, izriču kazne koje najčešće nemaju veze sa ponašanjem koje žele da zaustave, a koriste i fizičke kazne, jer neki i danas veruju da je »batina iz raja izašla«?! Kada je ovakav način kažnjavanja stalno prisutan u porodici, kada je to stil vaspitanja zasnovan na sili, moći, strahu, rigidnosti, onda se kao posledica javlja netrpeljivost, otuđenje, nema bliskosti, sve su češći konflikti, javlja se agresivnost i kod dece, jer je konstantno sputavana njihova priroda i autonomija. Velika je verovatnoća da će se tokom adolescencije pojaviti ozbiljni problemi u ponašanju adolescenta koji će se svim silama boriti da »pobedi« roditeljsku rigidnost i pravila koja su mu nametnuta. Tada će adolescent »nuditi« roditeljima model ponašanja koji je dobio od njih, a to je stalni kriticizam, pretnje, svađalački ton, nadmetanje ko je jači i sl. To će ih sve više udaljavati, a otuđenost ostaje i kada dete više ne bude dete nego odrastao muškarac ili žena. Važno je da roditelji sagledavaju svoje roditeljstvo i na tako duge staze i da se zapitaju da li je to ono što žele?!
Nasuprot ovakvim roditeljima, postoje i oni koji odlaze u drugu krajnost i prepuštaju deci mnogo više nego što ona mogu da nose. To su roditelji koji po svaku cenu prate ono što dete diktira, izbegavajući svaku vrstu sukoba sa svojom decom, roditelji koji »trče« da zadovolje detetove potrebe čak i pre nego što ih ono oseti, jer je dete neprikosnoveni »autoritet« za njih. Ovi roditelji nisu spremni da preuzmu odgovornost za svoju ulogu odraslih i mesto koje im pripada kao roditeljima, prepuštejući deci odgovornost koju ona nikako ne mogu da prime niti im pripada. To je preveliki teret za svako dete. Nijedno dete ne može samo sebi da postavlja granice i određuje meru u ponašanju, jer nema razvojne kapacitete za tako nešto.
Deca koja rastu uz ovakve roditelje uče da su njihove potrebe važnije od potreba drugih, često impulsivno i divlje reaguju, nesavladiva su, jer su roditelji nemoćni da im postave granice i vrlo su dezorijentisana u tome šta je dozvoljeno, a šta zabranjeno ponašanje. Ta deca su egocentrična i sve stvari posmatraju samo iz svog ugla, jer su naučena da se ceo svet »vrti« oko njih. U slučaju da se ne izađe u susret njihovim potrebama, to su prave »drame«, napadi besnila, ponižavanje roditelja, izazivanje osećaja krivice kod roditelja itd. U stvari, deca duboko osećaju nesigurnost u roditeljsku ljubav, osećaju da su njihovi roditelji ljuti, odnosno, besni na njih, a taj bes se ne pojavljuje otvoreno i to je vrlo zbunjujuće. Jako je teško i roditeljima i deci u takvom odnosu.
I postoje roditelji koji imaju senzibilitet za potrebe svoje dece, koji su fleksibilni u svom načinu vaspitavanja, koji poštuju ličnost deteta, a istovremeno nose odgovornost odraslih tj. roditelja.
Autoritet koji se na ovaj način gradi je onaj koji prati i podstiče razvoj dece. Važno je da su roditelji svesni da je to stalni proces i da to zahteva stalno preispitivanje da li je postignuta prava mera dopuštanja, podsticanja i ograničavanja dečjeg ponašanja, ispoljavanja, istraživanja…
Npr. kada dete počne da »istražuje« gde su granice njegovih roditelja, praveći razne scene vrištanja, koprcanja po podu, jurcanja po prodavnici i sl. Jako je važno da roditelj niti ignoriše tu situaciju, niti izađe u susret zahtevu deteta, već da jasno iskaže da dete neće dobiti na taj način ono što traži i da to za roditelje nije prihvatljiv način ponašanja, a da to ne znači da odbacuje svoje dete. Ukoliko su roditelji dosledni u tome, vrlo brzo će dete razumeti da je to granica preko koje ne može. To se neće dogoditi preko noći, ili za par dana, ali će se sigurno dogoditi. Zatim, kada dete počne sa prvim lažima, ono što je važno je da se ne digne panika oko toga, već da roditelji razmišljaju i istražuju u pravcu toga otkud potreba deteta da im ne kaže istinu, da se odluči za laž. Kako su oni odreagovali kada se prvi put to dogodilo, da li su odmah doveli u pitanje poverenje u dete? Kada dobiju odgovore na ova pitanja, znaće šta treba da učine.
Prepustiti detetu onoliko odgovornosti koliko njegov uzrast može da »ponese« je pravi put za autentični razvoj odgovornosti kod njega. Bez iskustvenog suočavanja sa posledicama nekih ponašanja, izbora, odluka, dogovora… teško da dete može da izraste u odgovornu ličnost.
Fleksibilnost roditelja je veoma važna i u domenu praćenja razvojnih promena kod njihove dece. Nije isto kad imaš tri godine, sedam, dvanaest ili sedamnaest. Promene i prilagođavanja, širenje granica i okvira u odnosima između roditelja i dece su nužna, postoje mirni i burni periodi u odrastanju. Istovremeno ja važno da roditelji prate i sopstvene potrebe, kao i svoje razvojne promene. I na taj način predstavljaju model svom detetu.
Roditeljski autoritet predstavlja psihološku snagu roditelja koju dete prihvata. Njegova funkcija je da štiti, neguje i ograničava u skladu sa razvojnim dobom deteta. Roditelji su tu da organizuju i definišu okvire optimalnog razvoja svoje dece, da daju dozvole i postavljaju zabrane, da grade odnos uzajamnog poverenja i poštovanja, da podržavaju aktuelne autentične potrebe svog deteta, da omoguće detetu razvoj autonomije.
Kada njihova deca odrastu i postanu zrele ličnosti srešće se na nov način, uz sačuvanu bliskost i uzajamno razumevanje.
